Canalitas

Mapa de los Balcanes Occidentales alrededor del año 850 d.C.

Los kanalitas ( griego medieval : Καναλῖται , serbocroata : Konavljani / Конављани ) eran una tribu eslava medieval asentada en la actual región de Konavle , dentro de Dalmacia , Croacia , mencionada en el capítulo titulado "De los terbounianos y kanalitas y del país en el que ahora habitan" del siglo X del De Administrando Imperio del emperador bizantino Constantino VII .

El país, situado en las proximidades de Travunia , habría quedado desolado durante la invasión de los ávaros de Panonia , y sus habitantes son descendientes de los serbios no bautizados, de la época del Arconte Desconocido que vino de Boiki y reclamó la protección del emperador Heraclio en el siglo VII. ^[1] Sin embargo, una lectura más atenta sugiere que la consideración de Constantino sobre la identidad étnica de la población, como en relación con otras entidades políticas cercanas, se basa en el gobierno político serbio durante la época de Časlav en el siglo X y no indica el origen étnico. ^[2]^[3]^[4]^[5]^[6]

Fueron mencionados en la Vita Basilii entre los eslavos que se rebelaron durante la época de Miguel II y tomaron parte en el asedio de Bari por orden de Basilio I en 868. El arconte de Kanali está registrado en el De Ceremoniis . Fueron una entidad política independiente al menos hasta 870. Aunque con Travunia formaron una unidad política en la época de Constantino VII, solo Travunia es mencionada bajo el gobierno serbio, y no hay mención de Kanali después de la unificación con el Principado de Serbia . ^[1]

Etimología

Constantino VII en su DAI consideró que Kanali "significa en la lengua de los eslavos 'carreta llena', porque, al ser un lugar llano, realizan todos sus trabajos con el uso de carretas". Tibor Živković consideró errónea esta derivación y consideró que las palabras latinas canalis y canabulae eran más bien "canalis" . ^[1]

Véase también

Diocletlianos [sr]
Zachumlianos
Narentinos

Referencias

^ abc Živković, Tibor (2012). De conversione Croatorum et Serborum: A Lost Source. Belgrado: Instituto de Historia. págs. 47, 160–162, 181–191, 192–195.
^ Dvornik, F.; Jenkins, RJH; Lewis, B.; Moravcsik, Gy.; Obolensky, D.; Runciman, S. (1962). PJH Jenkins (ed.). De Administrando Imperio: Volumen II. Comentario. Universidad de Londres: The Athlone Press. págs. 139, 142. La afirmación general de C. de que los zachlumianos eran serbios es, por tanto, inexacta; y de hecho sus declaraciones posteriores de que los terbouniotas (34/4—5), e incluso los narentanos (36/5-7), eran serbios y llegaron con los serbios, parecen entrar en conflicto con lo que ha dicho antes (32/18-20) sobre la migración serbia, que llegó a la nueva Serbia desde la dirección de Belgrado. Probablemente vio que en su época todas estas tribus estaban en la esfera de influencia serbia, y por eso las llamó serbias, adelantándose así en tres siglos a la situación de su época... Para la afirmación de C. de que los paganos son «descendientes de los serbios no bautizados» (36/5-6), véase 33/18-19. Es obvio que el pequeño séquito del príncipe serbio no podría haber poblado Serbia, Zachlumia, Terbounia y Narenta.
^ Curta 2006, p. 210: Según Constantino Porfirogénito, los eslavos de las zhupanias dálmatas de Pagania, Zahumlje, Travounia y Konavli "descendían todos de los serbios no bautizados". 51 Esto ha sido correctamente interpretado como una indicación de que a mediados del siglo X las zhupanias costeras estaban bajo el control del zhupan serbio Časlav, que gobernaba las regiones del interior y extendía su poder hacia el oeste a través de las montañas hasta la costa.
^ Budak, Neven (1994). Prva stoljeća Hrvatske (PDF) . Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada. págs. 58–61. ISBN 953-169-032-4. Glavnu poteškoću uočavanju etničke raznolikosti Slavena duž jadranske obale činilo je tumačenje Konstantina Porfirogeneta, po kojemu su Neretvani (Pagani), Zahumljani, Travunjani i Konavljani porijeklom Srbi. Pri tome je car dosljedno izostavljao Dukljane iz ove srpske zajednice naroda. Čini se, međutim, očitim da car ne želi govoriti ο stvarnoj etničkoj povezanosti, već da su mu pred očima politički odnosi u trenutku kada je pisao djelo, odnosno iz vremena kada su za nj prikupljani podaci u Dalmaciji. Opis se svakako odnosi na vrijeme kada je srpski knez Časlav proširio svoju vlast i na susjedne sklavinije, pored navedenih još i na Bosnu. Zajedno sa širenjem političke prevlasti, širilo se i etničko ime, što u potpunosti odgovara našim predodžbama ο podudarnosti etničkog i političkog nazivlja. Upravo zbog toga car ne ubraja Dukljane u Srbe, niti se srpsko ime u Duklji/Zeti udomaćilo prije 12. stoljeća. Povjesničari koji su bez imalo zadrške Dukljane pripisivali Srbima, pozivali su se na Konstantina, mada im on nije za takve teze davao baš nikakve argumente, navodeći Dukljane isključivo pod njihovim vlastitim etnonimom.
^ Gračanin, Hrvoje (2008), "Od Hrvata pak koji su stigli u Dalmaciju odvojio se jedan dio i zavladao Ilirikom i Panonijom: Razmatranja uz DAI c. 30, 75-78", Povijest U Nastavi (en croata), VI (11 ): 67–76, Ukratko, coche je rekao ili da se dio Hrvata odselio iz Dalmacije i, naselivši se u Panoniji i Iliriku, zavladao ondje ili da su Hrvati / član hrvatske elite preuzeli vlast u tim područjima, a da dosobe nije bilo. Odgovor nude arheološko-antropološka istraživanja. Kraniometrijske analize proveene na kosturnim ostacima iz grobišta od jadranskog priobalja do duboko u unutrašnjost upućuju na zaključak da su se populacije koje se smatraju starohrvatskima postupno širile u zaleđe sve do južne Panonije tek u vrijeme od 10. do 13. stoljeća.26 Dalmatinskohrvatske populacije jasno se razlikuju od kasnijih kontinentalnih populacija iz Vukovara i Bijelog Brda, dok populacije s lokaliteta Gomjenica kod Prijedora, koji je na temelju arheološke građe svrstan u bjelobrdski kulturni kompleks, ulaze već u skupinu dalmatinsko-hrvatskih populacija.27 Polagan prodor hrvatskog utjecaja prema sjeveru dodatno potkrepljuju i nalazi nakita iz tog vremena,28 koji svjedoče o neposrednijim vezama između dalmatinsko-hrvatskog i južnopanonsko-slavenskog kulturnog kruga. Izneseni nalazi navode na zaključak da se Hrvati nisu uopće naselili u južnoj Panoniji tijekom izvorne seobe sa sjevera na jug, iako je moguće da su pojedine manje skupine zaostale na tom području utopivši se naposljetku u premoćnoj množini ostalih doseljenih Slavenskih populacija. Širenje starohrvatskih populacija s juga na sjever pripada vremenu od 10. stoljeća nadalje i povezano je s izmijenjenim političkim prilikama, jačanjem i širenjem rane hrvatske države. Na temelju svega ovoga mnogo je vjerojatnije da etnonim "Hrvati" i dosoba skrivaju činjenicu o prijenosu političke vlasti, što znači da je car političko vrhovništvo poistovjetio s etničkom nazočnošću. Točno takav pristup je primijenio pretvarajući Zahumljane, Travunjane i Neretljane u Srbe (DAI, c. 33, 8-9, 34, 4-7, 36, 5-7).
^ Budak, Neven (2018), Hrvatska povijest od 550. do 1100. [ Historia de Croacia desde 550 hasta 1100 ], Leykam internacional, págs.49, 51, 111, 177, 181–182, ISBN 978-953-340-061-7, Sporovi hrvatske i srpske historiografije oko etničkoga karaktera sklavinija između Cetine i Drača bespredmetni su, jer transponiraju suvremene kategorije etniciteta u rani srednji vijek u kojem se identitet shvaćao drukčije. Osim toga, opstojnost većine sklavinija, a pogotovo Duklje (Zete) govori iu prilog ustrajanju na vlastitom identitetu kojim su se njihove elite razlikovale od onih susjednih ... Međutim, nakon nekog vremena (možda poslije unutarnjih sukoba u Hrvatskoj) promijenio je svoj položaj i prihvatio vrhovništvo srpskog vladara jer Konstantin tvrdi da su Zahumljani (kao i Neretvani i Travunjani) bili Srbi od vremena onog arhonta koji je Srbe, za vrijeme Heraklija, doveo u njihovu novu domovinu. Ta tvrdnja, naravno, nema veze sa stvarnošću 7. st., ali govori o političkim odnosima u Konstantinovo vrijeme.

Curta, Florin (2006). El sudeste de Europa en la Edad Media, 500-1250 . Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81539-0.

[Tibor-1] Živković, Tibor (2012). De conversione Croatorum et Serborum: A Lost Source. Belgrado: Instituto de Historia. págs. 47, 160–162, 181–191, 192–195.

[2] Dvornik, F.; Jenkins, RJH; Lewis, B.; Moravcsik, Gy.; Obolensky, D.; Runciman, S. (1962). PJH Jenkins (ed.). De Administrando Imperio: Volumen II. Comentario. Universidad de Londres: The Athlone Press. págs. 139, 142. La afirmación general de C. de que los zachlumianos eran serbios es, por tanto, inexacta; y de hecho sus declaraciones posteriores de que los terbouniotas (34/4—5), e incluso los narentanos (36/5-7), eran serbios y llegaron con los serbios, parecen entrar en conflicto con lo que ha dicho antes (32/18-20) sobre la migración serbia, que llegó a la nueva Serbia desde la dirección de Belgrado. Probablemente vio que en su época todas estas tribus estaban en la esfera de influencia serbia, y por eso las llamó serbias, adelantándose así en tres siglos a la situación de su época... Para la afirmación de C. de que los paganos son «descendientes de los serbios no bautizados» (36/5-6), véase 33/18-19. Es obvio que el pequeño séquito del príncipe serbio no podría haber poblado Serbia, Zachlumia, Terbounia y Narenta.

[FOOTNOTECurta2006210-3] Curta 2006, p. 210: Según Constantino Porfirogénito, los eslavos de las zhupanias dálmatas de Pagania, Zahumlje, Travounia y Konavli "descendían todos de los serbios no bautizados". 51 Esto ha sido correctamente interpretado como una indicación de que a mediados del siglo X las zhupanias costeras estaban bajo el control del zhupan serbio Časlav, que gobernaba las regiones del interior y extendía su poder hacia el oeste a través de las montañas hasta la costa.

[Budak1994-4] Budak, Neven (1994). Prva stoljeća Hrvatske (PDF) . Zagreb: Hrvatska sveučilišna naklada. págs. 58–61. ISBN 953-169-032-4. Glavnu poteškoću uočavanju etničke raznolikosti Slavena duž jadranske obale činilo je tumačenje Konstantina Porfirogeneta, po kojemu su Neretvani (Pagani), Zahumljani, Travunjani i Konavljani porijeklom Srbi. Pri tome je car dosljedno izostavljao Dukljane iz ove srpske zajednice naroda. Čini se, međutim, očitim da car ne želi govoriti ο stvarnoj etničkoj povezanosti, već da su mu pred očima politički odnosi u trenutku kada je pisao djelo, odnosno iz vremena kada su za nj prikupljani podaci u Dalmaciji. Opis se svakako odnosi na vrijeme kada je srpski knez Časlav proširio svoju vlast i na susjedne sklavinije, pored navedenih još i na Bosnu. Zajedno sa širenjem političke prevlasti, širilo se i etničko ime, što u potpunosti odgovara našim predodžbama ο podudarnosti etničkog i političkog nazivlja. Upravo zbog toga car ne ubraja Dukljane u Srbe, niti se srpsko ime u Duklji/Zeti udomaćilo prije 12. stoljeća. Povjesničari koji su bez imalo zadrške Dukljane pripisivali Srbima, pozivali su se na Konstantina, mada im on nije za takve teze davao baš nikakve argumente, navodeći Dukljane isključivo pod njihovim vlastitim etnonimom.

[Gracanin2008-5] Gračanin, Hrvoje (2008), "Od Hrvata pak koji su stigli u Dalmaciju odvojio se jedan dio i zavladao Ilirikom i Panonijom: Razmatranja uz DAI c. 30, 75-78", Povijest U Nastavi (en croata), VI (11 ): 67–76, Ukratko, coche je rekao ili da se dio Hrvata odselio iz Dalmacije i, naselivši se u Panoniji i Iliriku, zavladao ondje ili da su Hrvati / član hrvatske elite preuzeli vlast u tim područjima, a da dosobe nije bilo. Odgovor nude arheološko-antropološka istraživanja. Kraniometrijske analize proveene na kosturnim ostacima iz grobišta od jadranskog priobalja do duboko u unutrašnjost upućuju na zaključak da su se populacije koje se smatraju starohrvatskima postupno širile u zaleđe sve do južne Panonije tek u vrijeme od 10. do 13. stoljeća.26 Dalmatinskohrvatske populacije jasno se razlikuju od kasnijih kontinentalnih populacija iz Vukovara i Bijelog Brda, dok populacije s lokaliteta Gomjenica kod Prijedora, koji je na temelju arheološke građe svrstan u bjelobrdski kulturni kompleks, ulaze već u skupinu dalmatinsko-hrvatskih populacija.27 Polagan prodor hrvatskog utjecaja prema sjeveru dodatno potkrepljuju i nalazi nakita iz tog vremena,28 koji svjedoče o neposrednijim vezama između dalmatinsko-hrvatskog i južnopanonsko-slavenskog kulturnog kruga. Izneseni nalazi navode na zaključak da se Hrvati nisu uopće naselili u južnoj Panoniji tijekom izvorne seobe sa sjevera na jug, iako je moguće da su pojedine manje skupine zaostale na tom području utopivši se naposljetku u premoćnoj množini ostalih doseljenih Slavenskih populacija. Širenje starohrvatskih populacija s juga na sjever pripada vremenu od 10. stoljeća nadalje i povezano je s izmijenjenim političkim prilikama, jačanjem i širenjem rane hrvatske države. Na temelju svega ovoga mnogo je vjerojatnije da etnonim "Hrvati" i dosoba skrivaju činjenicu o prijenosu političke vlasti, što znači da je car političko vrhovništvo poistovjetio s etničkom nazočnošću. Točno takav pristup je primijenio pretvarajući Zahumljane, Travunjane i Neretljane u Srbe (DAI, c. 33, 8-9, 34, 4-7, 36, 5-7).

[Budak2018-6] Budak, Neven (2018), Hrvatska povijest od 550. do 1100. [ Historia de Croacia desde 550 hasta 1100 ], Leykam internacional, págs.49, 51, 111, 177, 181–182, ISBN 978-953-340-061-7, Sporovi hrvatske i srpske historiografije oko etničkoga karaktera sklavinija između Cetine i Drača bespredmetni su, jer transponiraju suvremene kategorije etniciteta u rani srednji vijek u kojem se identitet shvaćao drukčije. Osim toga, opstojnost većine sklavinija, a pogotovo Duklje (Zete) govori iu prilog ustrajanju na vlastitom identitetu kojim su se njihove elite razlikovale od onih susjednih ... Međutim, nakon nekog vremena (možda poslije unutarnjih sukoba u Hrvatskoj) promijenio je svoj položaj i prihvatio vrhovništvo srpskog vladara jer Konstantin tvrdi da su Zahumljani (kao i Neretvani i Travunjani) bili Srbi od vremena onog arhonta koji je Srbe, za vrijeme Heraklija, doveo u njihovu novu domovinu. Ta tvrdnja, naravno, nema veze sa stvarnošću 7. st., ali govori o političkim odnosima u Konstantinovo vrijeme.